Bio je neobično lep dan za kraj oktobra. Ljuba Tadić je zato odlučio da se u društvu dobrog i starog prijatelja Slavoljuba-Slave Đukića prošeta Tašmajdanom i malim Tašmajdanom na putu od Madere do kuće. Bio je stari “maderaš”. Retki su bili dani kad nije navraćao u poznatu beogradsku kafanu na kafu i druženje s prijateljima. Tako je bilo i tog 28. Oktobra 2005. Tri nedelje pre toga se vratio u Beograd s Tare, gde je proveo dva meseca na rehabuilitaciji posle amputacije prstiju na nogama. Dugo se mučio s dijabetesom. Iako su mu dani bili sve teži, nije klonuo duhom, već je pravio planove da se što pre vrati na pozorišnu scenu Ateljea 212 na koju je poslednji put izašao u maju u predstavi “Kralj Lir”. Dobro se opravljao uz veliki trud supruge Snežane Nikšić. Nije hteo da taksijem ide kući, kao je to činio prethodnih dana. Hteo je da se prošetamo Tašmajdanom i Bulevarom. Možda je naslućivao nešto, pa je hteo da se oprosti sa ljudima i ulicama kojima je hodao pola veka. Ko će ga znati. Pričali smo o uobičajnim stvarima, o ljubinim strastima – Zvezsi, politici i pozorištu. Nikad mi nije bilo dosadno s Ljubom, iako smo se viđali svakog dana. Bio je majstor štosa. Otpratio sam ga do ulaza u zgradu u kojoj je živeo. Rastali smo se na uobičajan način. Nošta nije slutilo na tragediju. Otišao sam kući. Nije prošlo dugo kad mi je zazvonio telefon. “Gde je Ljuba”, upitala me je Ljubina supruga Snežana i dodala: “Trebalo je odavno da bude kući”. Oboje smo osetili neki nespokoj. Posle 15-ak minuta sam ih pozvao da proverim da li je stigao. Niko nije podigao slušalicu. Kasnije mi je Snežana ispričala da ga je zatekla kako nepomično leži u hodniku. Pretpostavlja da se okliznuo i prilikom pada udario glavom u zid. Preminuo je u hodniku na nekoliko metara od žene koja ga je čekala. Tako je otišao naš velikan – otkrio mi je čuveni novinar i Ljubin intimus Slava Đukić.
(nadlanu.com)
