Život Miloša Vukovića (26), mladog srpskog fudbalera, koji je do pre dve nedelje igrao u Landstraßer AC u Austriji, u trenu se promenila iz korena. Vraćajući se u rodni Požarevac, mladić je doživeo tešku nesreću u kojoj je izgubio nogu. Iako više neće moći da igra, Vuković nije dozvolio da ga obuzmu depresija i očaj, a njegova borba može svima da nam posluži kao lekcija!
"Otkad znam za sebe igram fudbal. Svoju karijeru sam započeo u 'Mladom radniku' u Požarevcu, gde sam završio omladinsku školu, a onda sa 18 prešao u drugi klub. Zatim dobijam poziv da igram za jedan austrijski klub u kojem sam bio tri godine. Trenirao sam, radio, bio aktivan mladić. Klub mi je omogućio sve uslove koje možda mnogi nemaju, bio sam finansijski obezbeđen za bukvalno 15 godina, nisam morao ništa da radim, a onda se dogodila nesreća", ovako Miloš počinje svoju priču za "24sata".
"Iz Austrije sam došao u Požarevac kako bih posetio porodicu, a onda je usledio udes. Na samom izlazu iz Požarevca, tačnije kod Bratinaca, automobil koji je išao iz suprotnog pravca uleteo je u moju traku. Kako bih izbegao direktan sudar, naglo sam skrenuo desno i izgubio kontrolu nad vozilom. Prvo sam udario u znak, zatim u ogradu mosta. Na svu sreću pa mi se pojas otkačio, a "er beg" me izbacio iz automobila. Pali smo s mosta, i auto i ja. Pao sam na leđa, a kada sam podigao glavu, video sam da mi desne noge nema - šipka mosta ju je po udaru odsekla. Nisam mogao da gledam, sagao sam glavu i tako je držao neko vreme. Bio sam sam, vozač koji me je udario je nestao. Nesreća se dogodila oko 16 i 15, a nakon dva sata meštani su me pronašli kako ležim. Tek oko 19 sati su me u svesnom stanju prevezli u požarevačku bolnicu. Izgubio sam 2,5 litra krvi, a da sam izgubio još malo, počeli bi organi da mi otkazuju", priseća se ovaj mladić dana koji mu je promenio život.
Onda je, kaže, usledilo ono najgore - potpisivanje papira za amputaciju noge iznad kolena.
"Bio sam od samog starta svestan da sam zauvek izgubio nogu, pomirio sam se s tim da je više nema. Nisam kukao, samo nisam mogao da je gledam. Nakon potpisivanja nisam više razmišljao o tome šta se dogodilo, kako ću sad, na umu mi je bila samo porodica, kako da im pomognem, kako da ih podignem. Uvek sam ih vodio sa osmehom kroz život, bili su ponosni na ono šta sam i ko sam. Teško im je bilo kada su me ugledali, što je i logično, ali kada se to dogodilo, istog trena nisam više bio ja bitan, već oni, nisam smeo da klonem", govori Miloš.
Oko osam dana je ležao u Požarevačkoj bolnici, a treći dan od amputacije, je ustao. Nije više mogao da leži.
"Bilo mi je vruće, hteo sam na vazduh, da prošetam. Oko četiri ujutru sam ugledao medicinsku sestru i rekao joj da je doktor dao dozvolu da mi donese kolica kako bih ih imao na jutarnjoj viziti. Sestra ih je donela, a ja sam ustao, naravno na svoju odgovornost. Istuširao sam se, presvukao i sačekao jutarnju vizitu. Kada su me ugledali, svi su bili šokirani", priča mladić koji se trenutno nalazi u austrijskoj bolnici u kojoj će ležati još tri nedelje, pa onda sledi rehabilitacija.
On je pre nekoliko godina upisao Višu tehničku školu, ali je sa studiranjem odugovlačio jer ga je, kako kaže, samo fudbal zanimao. Sad, međutim, mora da pronađe novu svrhu u životu. I dalje pokušava da se pomiri s činjenicom da u tome više nema budućnost.
Najveći problem trenutno su mu ipak bolovi zbog kojih je svakodnevno na lekovima.
"Nakon 14 dana, vodim neverovatnu borbu protiv fantomskog bola, za koji ne postoji odgovarajući lek. Bole me delovi tela koje nemam, bole me prsti, boli me peta, list, butina, mozak ne može da se pomiri s tim da noge nema. To što mi se dogodilo je sudbina, ne mogu da vratim vreme", priča mladi Požarevljanin, koji nakon 14 dana paklene borbe sam ustaje, počeo je i da vežba, a otvorio je i profil na Instagramu na kojem redovno kači fotografije oporavka.
"Ako si dovoljno jak u glavi i ako imaš volju za životom, sve je moguće", kaže Miloš koji ističe da mu je cilj da pokaže mladim ljudima da život ide dalje sve dok je glava na ramenima.
24sata.rs
